Šta je normalno?
Često kada pričamo sa prijateljima, članovima porodice, umemo da se direktno ili indirektno dotaknemo teme normalnosti.
Mi naše živote živimo iz dana u dan, najčešće nepromenjeno. Naša shvatanja su relativno fiksna, naše navike uvek tu da nas skoro kao po automatizmu vode kroz dan, i tako u krug i u krug i u krug.
Ne razmišljamo često o tome da li je ono što mi radimo normalno, nego to, jednostavno, radimo.
Još je Sokrat u antičkoj Grčkoj postulirao shvatanje da ljudi, kada nešto čine, to uvek čine jer to smatraju ispravnim (ali u našu svrhu, argumentovaćemo da čovek kada smatra nešto ispravnim, ujedno ga smatra normalnim).
Zamislite sada da se neki vaš komšija pretvori u mušicu i da ceo dan tajno gleda kako vi provodite svoj dan. Teško da biste primetili jednu mušicu (osim ako ona ne zuji dovoljno jako da se čuje), pa vaše ponašanje ne bi bilo toliko promenjeno.
Da li mislite da bi vaš komšija odatle izašao sa uverenjem da vi živite jedan sasvim normalan život?
Ne možemo definitivno da odgovorimo na to pitanje, jer komšije se ne pretvaraju spontano u mušice da bi špijunirali nas, ali podstiče na razmišljanje kako 2 osobe koje žive u istom gradu, u istoj ulici – kako one mogu da gledaju na taj isti koncept (normalnosti) potpuno drugačije.
Zamislite sada, da ta ista mušica bude neki Japanac. Ako je vaš komšija bio zgranut, zamislite tek mušicu Japanca 🙂 kako bi reagovao kad vidi koliko drugačije živite.
Koncept normalnosti nije fiksna ideja, već skup više različith faktora koji, kada se međusobno spoje, daju neki bledi koncept.
Kultura u kojoj osoba odrasta, mnogo utiče na to šta će neko da percipira kao normalno, a šta kao „nenormalno“.
Zamislite da dovedete nekog Amerikanca na Grčku svadbu, gde, kada se Grci raduju, krenu da bacaju tanjire. Ili, zamislite da dovedete nekog Grka u Los Anđeles, gde na svakih par metara može da se nađe po neki beskućnik. Obe osobe bi se zgranule zbog razlika u shvatanjima druge kulture. Amerikanci ne bacaju tanjire kada se raduju, a Grci nemaju toliko evidentatn problem sa beskućnicima kao što imaju Amerikanci.
Znači, kultura je jako važan faktor u našoj percepciji realnosti i samim tim normalnosti.
Ali, kako onda ljudi koji dolaze iz iste kulture gledaju na iste teme drugačije?
Na primer, ako bi razmatrali dve osobe koje žive u Srbiji – jedna može da bude „pravi pravoslavac“, da redovno svake nedelje ide na liturgiju, da posti kada je vreme posta i da ga nikada ne krši, a druga osoba može da bude ateista “do koske”, i da u potupnosti odbija da prihvati moguće postojanje više sile. Ove 2 osobe često će ulaziti u konflikt (nadajmo se samo verbalno), zato što su njihova shvatanja po pitanju koje je jako važno, polarno suprotna. Problem je u tome što nema definitivnog odgovora na dato pitanje da bi jedna osoba mogla da bude objektivno u pravu naspram druge (ipak, da znamo da Bog postoji, mi ne bismo zvali to verom, već činjenicom).
Faktori kao što su vaspitanje, uža socijalna sredina sa kojom se mi idnetifikujemo, određuju to ko smo mi i koja su naša uverenja. Na pitanje da li je nešto normalno ili nije, najkraći odgovor bio bi – zavisi.
Psihologija kao nauka se bavi proučavanjem ljudi. Konkretnije „psihologija je nauka koja se bavi proučavanjem psihičkog života“. Da, bavi se svakodnevnim čovekom, a i osobama koje poseduju određene smetnje koje ih onemogućavaju da žive normalan život. Sada ide pitanje: ako se psihologija bavi ljudima koji ne mogu da žive normalan život – šta je normalan život?
Teško nam ponekada bude da se u društvu naših prijatelja dogovrimo da li je normalno to da neko navija za određeni sportski tim, ili što pije određeno piće, ili jede određenu hranu. Pa, zamislite kako je tek da se odredi da li je osoba „celokupno normalna“. Generalni koncenzus jeste to, da je osoba psihički zdrava ako živi svoj život bez smetnji u sferama: fizičkog, socijalnog i poslovnog života, tj. da normalno funkcionišu u datim sferama.
Problem leži u tome da se odredi šta je “normalna“ razlika, a šta je “ne tako normalno” razlikovanje od norme.
Većina diktira normalnost
Da bi objektivnije argumentovali nešto kao normalno ili kao „nenormalno“, trebalo bi da to poredimo sa nečim što je empirijski primenljivo i sa nečim što je teorijski utemeljeno. To bi u ovom slučaju bila krivulja normalnosti, tj. možemo da ga nazovemo „pravilo većine“.
Krivulja normalnosti jeste krivulja koja se koristi u statistici kao ideal „normalne distribucije“, tj. kada bi populacija na kojoj mi radimo neko istraživanje bila idealna, njeni rezultati bi teorijski imali ovakav oblik.
Krivulja normalnosti se drugačije zove Gausova kriva i ima oblik zvona.
Klasičan primer u udžbenicima psihologije jeste raspodela inteligencije, koja teorijski uzima oblik Gausove krive.
Po distribuciji uzorka (raspodeli ljudi na krivulji), najveći deo ljudi ima prosečan IQ, pa malo manji broj ima veći ili manji IQ od proseka i još manji broj ljudi ima ekstremno visok ili ekstremno nizak IQ. Manje od 2% populacije ima IQ jednak ili iznad 135, i manje od 2% populacije ima IQ jednak ili ispod 70. Osoba koja poseduje IQ od 70 „nije normalna“ zato što pati od lake duševne zaostalosti, što je psihijatrijska dijagnoza koja sa sobom nosi poteškoće u svakdnevnom životu. Ali, zašto, ako je jedina stvar koja je bitna to da većina ljudi spada u određenu grupu, bi osoba koja ima IQ iznad 135 bila gledana kao više normalna? Obe osobe spadaju u mizerno mali deo populacije koji ima ekstremne skorove na testu inteligencije, jedan sa sobom nosi negativnu stigmu, a drugi sa sobom nosi pozitivnu stigma. Ali, čisto matematički gledano, oba ove grupe ljudi spadaju u istu grupu – slučajevi koji ekstremno prelaze skorove norme.
Iako zdravorazumski gledano, jedno je očigledno gore od drugog, matematički, to je samo pitanje smera na pravi – oba slučaja su isto retki i oba su isto tako „nenormalni“.
Isti argument može da se koristi i u drugim sferama života.
Može da se kaže da osobe koje imaju plave oči nisu normalne zato što je to 10% ukupne populacije. Može da se da argument i da osobe koje su iznad 2 metara visoke nisu normalne, ili da osobe koje ne konzumiraju meso iz etičkih razloga nisu normalne… i sve samo zato što ne spadaju u većinu.
Normalno je ono što nije bolesno
Kliničku psihologiju normalnost interesuje iz razloga, što se pomoću nje određuje da li je neko bolestan ili zdrav. Tu se podrazumeva shavatanje da, ako je neko bolestan, on ne može da bude normalan.
Dok u domenu telesnih poteškoća, devijacije od norme mogu jasnije da se odrede, u pogledu psihičkih funkcija, ne možemo tako lako i očigledno da odredimo šta je bolesno, a šta je normalno.
Koncept bolesti u psihijatriji se menjao sa promenama u kulturi, i ono što smo ranije smatrali bolesnim, sada više ne smatramo bolesnim.
Ranije je mogla da se da dijagnoza osobi zato što je vegetarijanac, ali danas se to smatra normalnom pojavom, koja zavisi od izbora pojedinca. Nekada su psihijatri smatrali da je homoseksualnost bolest, ali su novija shvatanja takva da se to smatra varijacijom seksualnog opredeljenja pojedinca.
Koncept duševne bolesti se menja konstantno sa novijim preispitivanjima od strane psihijatra.
Što je bliže idealnom to je normalnije
Neki ljudi idu u inat shvatanju: „ono što većina radi je normalno“ i smatraju da, što je osoba bliža određenom idealu, to je normalnija.
Ovom shvatanju je svojstveno to da nema veze koliko ljudi ispoljava idealno ponašanje, već samo koliko su ljudi blizu tom ponašanju.
Generalno shvatanja idealnog su, opet, stvar reltativnog, ali nešto što sva shvatanja imaju zajedničko jeste to, da osoba treba da teži ka tome da ispuni svoje potencijale.
Na primer, dobra osoba nije osoba koja radi ono što većina radi, već osoba koja se trudi da bude najbolja osoba koja ona može da bude.
Ali, koja je tačna granica koja mora da se pređe da bi nešto bilo klasifikovano kao normalno? Kada je osoba postigla te svoje kapacitete, kako bi osoba znala da ih je postigla? Da li je čovek dobar tek kada je bezgrešan?
Ako je to slučaj, nije postojao čovek koji je dobar, niti će ikad postojati, jer je čoveku u prirodi da pravi greške. Ako je slučaj da čovek treba da bude što bezgrešniji, koji je prag koji mora da se pređe da bi se osoba klasifikovala kao dobra?
Ovo shvatanje normalnosti mnogo više pitanja nosi sa sobom nego odogovora.
Ako se javlja prirodno, onda je i normalno
Kao što je teško odgovoriti na pitnaje “šta je normalno?”, teško je odgovoriti na pitanje: „šta je prirodno?”.
„Prirodno je ono što se u prirodi javlja“.
Ovo shvatanje na neki način prkosi shvatanju da je „normalno ono što nije bolesno„.
Telesne bolesti mogu da se jave iz više različitih razloga. Nekada kao posledica spoljašnjih faktora, a nekada kao posledica lošeg funkcionisanja organizma (što nije prouzrokvano uticajem spoljašnjih faktora).
Životinje se razboljevaju, biljke mogu da se razbole, ljudi mogu da se razbole – ali pošto je to prirodna pojava, po ovom shvatanju, to je normalno.
Homoseksualnost se smatra poremećenim stanjem, zato što je nemoguće ispuniti jednu od funkcija seksa, a to je razmnožavanje. Ali ako je to neprirodna pojava, zašto onda i životinje stupaju u seksualni kontakt sa pripadnicima istog pola svoje vrste. Životinje mnogo „prirodnije“ žive od ljudi, ali ipak, i one ispoljavaju ovo ponašanje.
Iz priloženog možemo da vidimo da ne postoji jedno konkretno shvatanje pojma normalnosti, već više različitih shvatanja koja nose sa sobom određene vrline i mane.
Iako sva ova shvatanja imaju svoje argumente za, kao i nedostatke, ni jedno od njih ne može da se odbaci u potpunosti, jer, svako je u pravu na svoj način.
* Tekst je objavljen na sajtu samoobrazovanje.rs
