Psihički poremećaji su oduvek interesovali ljude, čak iako nisu iz struke koja se direktno bavi tim pojavama. Slike „duševnih bolesnika“ su ekstravagantne posmatračima i postoje različita prikazivanja psihijatrijskih slučajeva u filmovima, serijama ili knjigama. Ali, zbog čega su ove pojave od tolikog interesa svakodnevnom čoveku?
Da li je do toga što deluju „nerealno“, možda čak i nemoguće?
Da li je zbog toga što nas fascinira koliko ljudska psiha može da se udalji od onoga što mi percipiramo kao normalno?
Da li je to što nam je interesantan kapacitet ljudske zlobe koju neki psihijatrijski pacijenti ispoljavaju, kao što su Ted Bundy ili Ed Kemper?
A šta ako sve od navedenog ima tragove istine u sebi?
Poremećaji koji su mene lično fascinirali tokom studiranja jesu disocijativni poremećaji. Ali pre nego što se udubimo u temu koja nas čeka, izvolite jedan “crash course” istorije, nekih karakteristika poremećaja i nauka koje se bave proučavanjem ovih fenomena.
Medicina kao grana ljudske delatnosti se vekovima bavi lečenjem i proučavnajem različitih patoloških manifestacija. Grana medicine koja se preklapa sa interesima psihologije jeste psihijatrija, iz koje je klinička psihologija dobila praksu. Klinička psihologija je grana psihologije koja se usko bavi psihopatologijom i njenim manifestacijama. Poremećaji koji nas interesuju se svrstavaju u veću grupu “neuroza, stresnih i somatoformnih” poremećaja koji zauzimaju mesto F44 u DSM-V (priručniku koji se koristi u svrhe psihodijagnostike).
Histerični pacijenti nekad i sad
Sigmund Frojd, otac psihoanalize i psihoterapije, se u svom terapijskom radu bavio “histeričnim pacijentima”.
Iako mi znamo Frojda kao oca psihoanalize i psihoterapije, on nije bio psiholog po školskoj spremi, već lekar specijalizovan u oblasti psihijatrije. Frojd je, za svoje vreme, imao radikalne ideje, gde su veoma rigidna shvatanja psihologije bila norma, gde se psihologija kao nauka tek oformirala i gde su se ljudi uglavnom bavili perceptivnim sposobnostima (ipak su prvi psiholozi bili lekari i fizičari).
On je u takvo vreme oformirao svoju psihoanalitičku teoriju koja je, svojim shvatanjima, potresla ceo sve. Ovo shvatanje se baziralo na njegovim ličnim iskustvima u radu sa histeričnim pacijentima, danas se pojam “histerije” ne koristi i zamenjen je grupacijom specifičnijih poremećaja koje ga čine i to su: disocijativni, konverzivni i somatoformni poremećaji.
Ovi poremećaji su posledica internalizovanih konflikata sa kojima se pojedinac suočava i koje on/ona još nije razrešio/la. Zbog nerazrešenosti konflikta dolazi do ispoljavanja telesnih simptoma. Frojd je svaki konflikt povezivao sa seksualnim konfliktom, ali danas moderna psihijatrija i klinička psihologija smatra da konflikt može biti povezan sa bilo kojom sferom života.
Disocijativni poremećaji
Disocijativnim poremećajima je zajedničko prisustvo fenomena disocijacije. Disocijacija ustvari predstavlja potpunu ili delimičnu nemogućnost integracije sadržaja (ubacivanje sećanja među ostala sećanjia i analiziranje sadržaja koji se nalazi u sećanju), što se javlja kao posledica prisustva traumatičnog sadržaja u tom sećanju. Sadržaj se ne može obraditi zbog bola koji prožima samo sećanje i kao posledica se javlja discoijativno stanje. Samo stanje disocijacije se naglo javlja i isto tako naglo nestaje. Nisu sve osobe isto podložne pojavama disocijativnih stanja.
Kod disocijativnih poremećaja postoje više vrste podela.
- Smatra se da pacijenti koji boluju od neke vrste disocijativnog poremećaja imaju neku korist (dobit) od toga da se upuste u stanje disocijacije i po tome kakvu korist imaju od toga, dele se na 3 vrste:
- Primarna dobit- konflikt se potiskuje i prebacuje se na telesni nivo;
- Sekundarna dobit – pridobijanje pažnje od okoline u kojoj se nalazi pacijent pomoću tehnika manipulacije;
- Tercijalna dobit – sopstvena nesposobnost se stavlja u prvi plan da bi osoba dobila šire socijalne privilegije, npr. ranije penzionisanje.
Disocijacije koje se javljaju kao zasebna pojava
U zavisnosti od vrsta samih disocijacija, postoje 3 (disocijacije se ne moraju javiti u sklopu poremećaja, mogu se javiti kao zasebna pojava):
- Primarna disocijacija – u primarnim disocijacijama traumatsko sećanje nije integrisano sa ostalim sećanjima, već postoji kao zaseban entitet;
- Sekundarna disocijacija – u sekundarnim disocijacijama dolazi do toga da osoba “napušta svoje telo” i gleda traumatski događaj kao posmatrač;
- Tercijarna disocijacija – u tercijarnim disocijacijama se stvaraju zasebna ego stanja, gde su neka svesna traumatskog događaja, a neka nisu (ovakve discocijacije se javljaju u sklopu poremećaja višestruke ličnosti).
Neke vrste disocijativnih stanja sa kojima se osoba može sresti su:
Disocijativna amnezija
Najčešći poremećaj u oblasti disocijativnih poremećaja je disocijativna amnezija. Ona se često javlja u sklopu ostalih disocijativnih poremećaja. Disocijativna amnezija predstavlja nemogućnost sećanja na određeni period života osobe. Na pojavu disocijativne amnezije možemo da gledamo kao na neku vrstu matematičke formule:
Prethodni traumatski događaj (najčešće u detinjstvu) + Skoriji traumatski događaj = Disocijativna amnezija
Dobra stvar kod disocijativne amnezije je to što se spontano povlači i vraća pojedinca nazad u prvobitno stanje. Dok je prisutna amnezija, osoba je u svim ostalim aspektima života funkcionalna ali se ne seća sadžaja tokom tog određenog perioda života.
Fuga
Jedna od mojih omiljenih serija je “Breaking bad”. Ova serija je kultni klasik i po mnogima važi za jednu od najboljih serija svih vremena. Pošto sam pogledao prvih par epizoda, nisam mogao da prekinem sa gledanjem. Dane sam provodio u učenju (dešavalo se u vreme ispitnog roka) i u slobodno vreme gledajući ovu seriju (da budem iskren, više gledajući seriju nego što sam učio).
Pošto u tom trenutku još uvek nisam bio prošao materijal za disocijativne poremećaje, jedna scena mi je bila veoma interesantna Valter Vajt (glavni lik) se u jednoj sceni pretvara kao da se izgubio u nekom dragstoru, kroz koji hoda u potpuonsti go.
Pri konsultovanju sa psihijatrom, on mu govori o tome kako je Valter upravo prošao kroz epizodu fuge. Iako je serija jako interesantno ovo obradila, neki aspekti se ne poklapaju sa realnošću.
Fuga je stanje gde se osoba spontano uputi u neko putovanje koje može trajati od nekoliko sati do čak godinu dana. Tokom ovog perioda osoba je neupadljiva drugima, što Valter u ovoj sceni baš nije najbolje imitirao. Moguće je da osoba izgradi u potpunosti drugi identitet tokom ovog perioda i uvek je pristuna amnezija za period “putovanja”.
Ganzerov sindrom
Ganzerov sindrom je drugačije poznat i kao “sindrom približnih odgovora”. Njegovo drugo ime mu odaje glavnu karakteristiku, a to je da osobe koje pate od Ganzerovog sindroma pri psihijatrijskom intervjuu daju netačne odgovore. Davanje netačnih odgovora samo po sebi ne može da bude psihijatrijska dijagnoza, ali osobe sa Ganzerovim sindromom na sva pitanja daju tako netačne odgovre da je očigledno da razumeju samo pitanje.
Primer:
Psihijatar: Kako se zovete?
Pacijent: Imam 32 godine.
Ovaj primer služi samo kao ilustracija kako bi trebala da izgleda konverzacija sa pacijentom koji pati od ove vrste bolesti. Oni daju odgovore kako zamišljaju da bi osoba sa nekom vrstom mentalnog oštećenja dala. Ovo, kao i većina disocijativnih poremećaja, predstavlja bežanje u “ludilo” i pri prolazu Ganzerovog sindroma prisutna je amnezija za period bolesti. Iako interesantna, dijagnoza ovog poremećaja je izuzetno retka zbog različitih neuroloških problema koji mogu da budu u pitanju kada bi se javila ovakva pojava.
Višestruka ličnost
Možda najinteresantniji poremećaj najširem krugu ljudi, obrađivan u različitim serijama i filmovima, nešto što zvuči previše sci-fi da bi bilo stvarno (ali ipak jeste), je poremećaj višestruke ličnosti.
Poremećaj višestruke ličnosti je poremećaj koji je jako kontroverzan u psihijatrijskim krugovima. Ovaj poremećaj nema poznate biološke osnove, ali se smatra se da je važna komponenta pojave ovog poremećaja veoma teške trauma u detinjstvu (kao što bi bilo silovanje ili zlostavljanje od strane roditelja). 90% pacijenta koji pate od ove bolesti izveštava da su proživeli teške traume u svom detinjstvu.
Iako se ovaj poremećaj može javiti u bilo kom uzrasnom dobu, najčešće se javlja između 5. i 10. godine. Glavna karakteristika ovog poremećaja jeste da pojedinac poseduje 2 ili više identiteta. Osnovni identitet jeste idnetitet koji je postojao pre pojave poremećaja, a drugi identitet se pojavljuje posle poremećaja. Generalno je slučaj da identitet koji se javlja posle pojave poremećaja jeste suprotan po mnogočemu prvom idnetitetu. Npr. ako je osoba pre pojave bolesti bila povučena i nekomunikativna, drugi identitet će biti otvoren i komunikativan.
U većini slučajeva identiteti ne znaju za postojanje drugog, ali može da se desi da identitet koji se javlja posle pojave bolesti zna nešto o prvom identitetu.
Stanje transa i opsednutosti
Ovaj poremećaj može da se manifestuje na različite načine u zavisnosti od kulture u kojoj je pacijent nalazi. U srednjovekovnoj Evropi osoba koja bi patila od ovog poremećaja sigurno ne bi bila shvaćena na adekvatan način. Doduše, ni jedan drugi duševni bolesnik nije bio shvaćen na adekvatan način u tom period, a posebno ne tertiran na adekvatan način.
Osobe koje pate od ovog poremećaja se ponašaju kao da su opsednute nekom “višom silom”. Npr. da se vratimo u vreme srednjovekovne Evrope – tada bi bilo karakteristično da je osobu “opsednuo đavo”. A, u Japanu bi možda mogao neki duh da opsedne pacijenta. Pacijent se tokom perioda “opsednutosti” ponaša kao da je neko drugi kontroliše. Ne reaguje na spoljašnje stimuluse, prisutni su stereotipni pokreti, moguće je agresivno ponašanje prema sebi ili prema drugima… Pošto se završi data epizoda, prisutna je disocijativna amnezija, pa je osoba nesvesna onoga što se prethodno desilo.
Zaključak
Ovde nisu obrađene sve vrste disocijativnih poremećaja, nego one koje sam smatrao da bi bile interesantne za čitanje i za dalje samoinicijativno proučavanje ako je čitalac zainteresovan. Hvala vam na pažnji
* Tekst je objavljen na sajtu samoobrazovanje.rs
