Svako od nas bi želeo da ima više motivacije. Motivacija je nešto što nam je neophodno, a isto tako ne možemo da je nađemo kada je najviše želimo. Uvek nam treba, ali nije uvek dostupna.
Kako da sada budem više motivisan? Kako da napokon ispunim svoj potencijal?
Motivacija jeste važna, ali nije neophodna da bi nam se ispunili ciljevi.
Šta je motivacija?
Motivaciju bih definisao kao kratkoročnu, intezivnu želju da se preduzme nešto zarad toga da se ostvari određeni cilj.
Još sredinom 20. veka je psiholog Abraham Maslov napravio hijerarhiju ljudskih motiva koja se i dan danas uči, praktikuje i koja je ujedno neizostavan deo razumevanja čoveka.
Maslov je smatrao da čovek nikako ne može da se prebaci na gornji nivo piramide, ako nije prethodni u potpunosti ispunio. Veliki broj primera iz svakodnevnih i ekstremnih situacija može da potkrepi ovu hipotezu.
Ljudi u ratnim zonama su spremni da rizukuju svoj život zbog hrane, čovek koji nema krov nad glavom ni ne razmišlja o tome kako mu fali ljubav ili pripadanje, neko ko živi udobno u svojoj kući ni ne razmišlja o tome koji su mu kapaciteti ako nema nikog oko sebe ko ga iskreno voli…
Motivacija je neophodna za opstanak. Ako pođemo od naših prapredaka, bilo je neophodno da mi možemo da nađemo hranu, vodu ili sklinište, da se zaštitimo od prirodnih nepogoda.
Kako je čovek evoulirao, tako su evoluirale i njegove potrebe. Danas život više nije stvar opstanka, nego ispunjenja sopstvenih potencijala.
Ali, koliko god se udaljili od naših predaka, mi ne možemo da promenimo te osnovne potrebe i biološke mehanizme koji su tu od početka naše vrste.
Motivacija nam danas nije toliko potrebna da nađemo hranu, ili pećinu da se sakrijemo od nevremena, već da ispunimo naše kapacitete ili da steknemo poštovanje drugih.
Samoaktualizacija, zapravo predstavlja čovekovo stremljenje ka tome da ispuni svoje kapacitete, a u modernom društvu gde su nam osnovne Maslovljeve potrebe donekle zagarantovano ispunjene, možemo da se fokusiramo na to da ispunimo naše potencijale.
Motivacija u modernom svetu
Motivacija, danas, nije stvar opstanka, već ispunjenja potencijala. “Treba mi više motivacije da mogu uopšte da krenem sa ovim što želim”, “Nema šanse ovo da završim, fali mi motivacija”…
Motivacija je odlično kratkotrajno rešenje da ispunimo neke osnovne potrebe. Ako smo gladni motivacija nas pogura da uzmemo nešto da jedemo, ali ako želimo da budemo uspešni u našoj profesiji, motivacija baš i nije najbolje rešenje problema.
Motivacija je brz nalet energije. Ali nije važniji cilj trka na 100 metara, već maraton. Ako svu energiju odjednom istrošimo, nemamo mogućnost da dođemo do kraja.
Jedan od primera te kratkotrajne motivacije, koji sam osetio na svojoj koži, je taj da ću napokon svoje telo da dovedem u red, da treniram svaki dan i da savršeno vodim računa o ishrani.
To me je držalo nedelju dana, maksimalno čak i mesec dana i… posle toga sam se vratio na staro. Bacio sam novac i razočarao sam sebe što nisam ispunio ono što sam želeo.
Uvek sam se nekako uzdao u tu motivaciju… da dođe. A, uvek kad je došla, zadržala se toliko kratko kao da nikada nije ni bila tu. Tu je problem što je motivacija – nepouzdana. Tražio sam rešenje u nečemu što nije u mojoj kontroli.
Disciplina
Rešenje problema motivacije je disciplina. Ako je motivacija kratak nalet intezivne energije, disciplina je tupa konstanta energija koja je uvek tu. Nije glamurozna i često je veoma teška da se stekne.
Ali disciplina je nešto što nije dato, već nešto što mora da se zasluži, a dobra stvar je što svaki čovek na ovom svetu može da je zasluži ako dovoljno uloži truda da je dobije.
Disciplina se odnosi na volju, volju da mi radimo nešto i onda kada nam se ne radi.
U prošlih par godina, pronađen je konkretan centar u mozgu zadužen za disciplinu.
Nešto što je pre bilo samo pojam, sada ima svoje konkretne neurobiloške osnove. To je deo našeg mozga koji može da raste i koji može da se smanjuje.
To je isto kao mišić koji treningom možemo da razvijemo, ali umesto pomeranjem sve većih i većih težina, on se gradi time što mi radimo stvari koje mi ne želimo da radimo.
Svaki put kada mi uradimo nešto što je dobro za nas, ali što radimo “na silu” taj centar u mozgu, u bukvalnom smislu, raste kao mišić kada mu dodamo veći teret.
Ali, neophodno za njegov rast jeste to da radimo stvari koje su nam van zone komfora. Stvari koje mi ne želimo da radimo, ali znamo da su dobro za nas.
Da se vratim na svoj primer treninga.
Kada nisam više tražio motivaciju, već to da želim da budem disciplinovan video sam najveće promene. Nebitno mi je bilo kako sam se osećao tog dana, koliko imam energije ili kakvo je vreme napolju, dosledno sam se držao svog cilja.
I sa vremenom, sve mi je bilo lakše i lakše. A najbolja stvar oko svega ovoga je bilo to, što se disciplina nije samo zadržala na trening, već se proširila na sve sfere života.
Doslednije sam mogao da se držim svojih ciljeva. Nisam više tražio motivaciju, već sam samo radio na disciplini. Tada sam video najveće uspehe, kako u telesnim promenama, tako i u psihičkim.
Stvar kod discipline je da pouzdano daje rezultate i u potpunosti je pod našom kontrolom, ali nije laka da se stekne – traži mnogo truda i vremena, ali kada se stekne teško se gubi
Na to ovako može da se gleda:
Na gornjoj slici motivacija bi bila levi grafikon, a desni grafikon je disciplina. Motivacija je jakog inteziteta, ali kratko traje. Disciplina nema taj intezitet, ali je uvek tu.
Kada želimo nešto, motivacija je početak, ali ono što nas dovede do kraja je disciplina.
Nadam se da vam je ovaj tekst bio od značaja, do sledećeg.
Pozdrav 🙂
