Često tokom konverzacije o našoj važnosti, srećemo se sa nihilističkim i samoporažavajućim mislima. “Čovek je nebitan kada se pogleda koliko je sitan u poređenju sa kosmosom”, “Koja poenta truditi se, za 100 godina niko neće da zna da sam ikada postojao”…
Lista nema kraja. Poređenjem sa beskonačnošću svemira i našim mizernim udelom u svemu tome ili bezosećajnost i brutalnost vremena budi u nama osećanje poraza.
Čovek ima neverovatne kapacitete za samoporažavjuće, i samouzdižuće misli. Ali oba su nerealne ekstreme na kraju dana.
Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija i ljudska vrednost
U kognitivno-bihejvioralnoj terapiji, mojoj terapiji izbora, gde sam trenutno na drugoj godini edukacije, često se radi na nerealnim uverenjima.
U sklopu te edukacije, imali smo i obaveznu edukaciju na temu Racionalno emocionalne bihejvioralne terapije.
Prilikom izlaganja, profesor koji je držao predavnje je izjavio rečenicu koja me prati od tada. “Svaki čovek na ovom svetu vredi isto i to je – nula.”
Meni je ovo delovalo suludo, nisam mogao da poverujem u ovu činjenicu. Kako beskućnik koji živi u Los Anđelesu vredi identično kao Nikola Tesla, Albert Ajnštajn ili bilo koji veliki um koji je pogruao civilizaciju unapred?
Kako možemo svi isto da vredimo?
Apsurdno mi je bilo ovo tvrđenje. Ali, kroz dalje razmišljanje našao sam način na koji ovo mišljenje ima smisla.
Doprinos koji su imali je i te kako korisno uticalno na civilizaciju, ali da li je to povećalo njihovu vrednost?
Često su nam korisnost i vrednost sinonimi, ali sada treba da napravimo korak unazad u odnosu na gore navedeno nihilističko gledište.
Čovek nije ni zrno peska na nivou celog vildjivog univerzuma. Čak i u svom ljudskom kolektivu je nebitan. U populaciji od 7 milijardi ljudi, retko ko se ističe. A čak i da se ističe, njegov hvat je ograničen.
Tesla i Ajnštajn su neosporno uticali na pomak civilizacije u smeru za bolju budućnost. Ali na shemi celog univerzuma taj trud je vredan nuli.
Ako bih morao matematički da izrazim moje viđenje ovog problema, to bi izgledalo ovako:
Kako sagledati realnost
0 kao broj nema vrednost, niti pozitivnu, niti negativnu.
Računajući da je čovekova vrednost nula, ona može da bude i pozitivna i negativna.
Gledajući čovekov udeo u svet, čovek može da pomisli da je mizerno mali i nebitan. Naravno sa takvim mišljenjem čovek ne može da se oseća baš srećno i ohrabreno da pokušava. U ovoj jednačini to bi bilo –0.
Ali, ako čovek uvidi svoj udeo u kosmos i pogleda na to suprotno, može da oseća slobodu. Čovek zbog svoje veličine, ili nedostatka veličine što bi bilo prikladnije za ovaj scenario, može da pomisli da život i te kako da ima smisla. U istoj jednačini to bi bilo +0.
Baš zato što svi vrede 0 i zato što je sam smisao života 0, tome može da se prida značaj koji čovek želi. To je prazno platno na kome čovek može da nacrta bilo šta i da napravi bilo šta od sebe.
Imamo toliko kratak period vremena na ovoj planeti, ali opet možemo toliko toga da uradimo. Možemo da činimo dobra dela, da pomažemo drugima, da volimo, da pokušavamo, da padamo i da se uzdignemo opet. Mogućnosti su neograničene.
Naravno opet gledajući ljudski makrokosmos, dolazimo do zdravorazumskog pitanja:”Koja je svrha kad sam jedan u 7 milijardi”.
Talas uticaja
Na tu temu sam već pisao ovde. Ali da dam sažetak za osobe koje ne žele da čitaju ceo blog – treba da se usredsredimo na ono na šta možemo da utičemo, a ne na ono na šta ne možemo da utičemo.
Dobre knjige ne temu ljudske vrednosti, smisla života i poimanja smrti su “Gledanje u sunce” od Irvina Jaloma i “Zašto se niste ubili?” od Viktora Frankla, dva giganta u sferi psihologije i psihoterapije.
U knjizi “Gledanje u sunce”, Irvin Jalom obrađuje pojam talasa. Naravno ne zove se tako, ali posle metafore koju je koristio, biće vam jasno što sam je tako nazvao.
Jalom je gledao na čoveka i na njegov uticaj kao na kamen koji se baca u vodu, gde kamen koji se baci, pravi pomeranja u ogromnom jezeru koja se osećaju daleko i nakon što je kamen potonuo.
Talasi se nastavljaju daleko pošto je kamen potonuo i talasi ne znaju za postojanje kamena, ali opet osećaju njegov uticaj.
Našim dobrim delima, našim uticajem na ljude na koje možemo, mi ostavljamo ogroman trag koji će se osećati daleko nakon našeg odlaska.
Iako dalje generacije neće znati za nas, osetiće naš uticaj koji smo imali na druge. Osetiće to što smo nekom pomogli. Osetiće to što smo nekog učinili srećnijim i što smo nekom ulepšali život.
I sve su šanse da će se naš talas nastaviti i njihovim kamenom.
Kako bi Isak Njutn rekao: “Ako sam video dalje od drugih, to je zato što sam stajao na ramenima divova.”
Život ima smisla, ali je na nama da mu damo smisao koji želimo. Ne postoji univerzalan smisao života.
Kao što sam gore objasnio, 0 može da bude + ili -, na vama je da odredite koji znak želite da joj pripišete.
Nadam se da vam je ovaj tekst bio od koristi, do sledećeg.
Pozdrav 🙂
