Psihoterapija

Postoji puno različitih vrsta terapija, a samim tim, različite su i podele.

U ovom tekstu ćete čitati o individualnim terapijama – terapijama gde osoba komunicira jedan-na-jedan sa svojim terapeutom. 

Kako u psihologiji retko šta ume da bude jednostavno, tako je i podela terapija nešto o čemu se može diskutovati. Mi ćemo se držati osnovne podele psihoterapija na osnovu teorijskih načela koja one prate.

Znači, terapije se dele na: psihoanalitičke, humanističke i kognitivno-bihejvioralne  terapije.  

Psihoanalitička terapija 

Ime Sigmund Frojd je u većini slučajeva prva asocijacija kada bilo ko pomisli na psihoterapiju.

Frojd je „otac psihoterapije“, jer je on prvi uveo pojam psihoterapije u psihologiju i to putem njegove klasične psihoanalize.

Neretko, mi vidimo u filmovima scene gde klijent leži na kauču, gde priča šta mu pada na pamet, i tu u pozadini sedi neki mudri psihoterapeut, koji ga pomno sluša (skoro uvek sa naočarama i sveskom, da zapisuje sve bitno što je klijentu na umu).

Ovo je tehnika slobodnih asocijacija, koju je još pre sto godina uveo Sigmund Frojd i ona se i dan danas primenjuje.

Sve što prvo dođe, ne može da bude savršeno, pa tako i prva psihoanalitička terapija.

Ona se menjala i razvijala na osnove kritike različitih psihoanalitičara, koji su doprineli njenom sadašnjem stanju.

Psihoanaliza veruje da do boljitka dolazi putem terapijskog procesa, uspostavljanja specifičnog odnosa, koji se ostvaruje između terapeuta i klijenta. Psihoanalitička terapija veruje u 2 oblika lečenja: 

Uzročni oblik lečenja – čija je glavna svrha da se eliminišu uzroci koji izazivaju trenutne smetnje. Do ovoga se dolazi putem istraživanja, osvešćavanja i razumevanja nesvesnih uzroka problema; 

Dubinski oblik lečenja – drugačije poznat kao restrukturacija. Restrukturacija se vrši putem otklanjanja ograničavajućih mehanizama odbrane, dubljeg razumevanja sebe i transformacija ličnosti u svrhu boljeg funkcionisanja klijenta. 

Neke od tehnika koje se koriste u modernoj psihoanalizi su: 

Tumačenje snova – psihoanaliza smatra da su naši snovi  “kraljevski put u nesvesno”. Čovek je sklon mehanizmima odbrane tokom budnog dana, ali ti mehanizmi odbrane padaju (spuštaju gard) dok mi spavamo. Vođenje računa o sadržaju snova i njihovom analizom mi možemo da dobijemo značajan uvid, koji ne bismo dobili putem seanse dok je klijent budan. 

Slobodne asocijacije – je tehnika gde klijent govori šta god mu prvo padne na pamet, u svrhu toga da terapeut nađe „šemu misli“, po kojoj pacijent funkcioniše. Ovde klijent treba da govori šta god mu padne na pamet bez cenzure, jer ni jedna informacija koju može da da, nije suvišna za terapeuta. 

Fokus na otpor – otpor je bilo koji vid izbegavanja sadržaja koji klijentu može da bude neprijatan. Iza ove cenzure se najčešće nalaze važne informacije koje će značiti klijentu i njegovom/njenom terapeutu. 

Humanistička psihoterapija 

U vreme dok je psihoanalitička terapija vladala domenom psihoterapije, našlo se dosta nezadovoljnih psihologa, da je kritikuju.

Stara psihoanaliza sa svojim različitim modalitetima (vrstama terapije), je imala neke zajedničke karakteristike.

Jedna od njih jeste bilo shvatanje “praznog ekrana” gde se očekivalo od terapeuta da se postavi potpuno objektivno prema svom klijentu, i da se što manje emocionalno investira u odnos koji bi se nekada gradio godinama.

Puno psihologa se bunilo protiv ovog shvatanja psihoterapije, sa logičnim argumentom – da ovo prosto nije moguće.

Pored ovog nedostatka u psihoanalitičkoj teoriji, bilo je još nedostatka koji su se tu provlačili.

Talas psihologa i psihoterapeuta, koji je verovao i gajio autentičnost i individualnost ljudskog bića, je osnovao pokret koji se zove „humanistički pokret„. 

Humanisti, kao što se po imenu može pretpostaviti, veruju u individualnost i humani tretman svakog klijenta sa kojim oni dolaze u kontakt. Njima je najvažniji deo terapije – sam klijent.

Kako je u tadašnjoj psihoanalizi, psihoterapeut bio sveznajući mag koji razume svog klijenta bolje nego što klijent razume sebe, humanisti su smatrali da je ova ideja suluda.

U osnovi humanističkih psihoterapija je samoaktuelizacija, tj. urođena težnja svakog pojedinca da ide ka ispunjenju svojih potencijala i ciljeva.

Njihova terapija nije bila takva da terapeut vodi svog klijenta kroz dubine svoje psihe, već da terapeut bude tu kao neka vrsta podrške i posmatrača, koji prihvata svog klijenta bezuslovno i bez ikakvog osuđivanja. Smatraju da klijent ima kapacitete da se izbori sa svojim problemom i da nije na terapeutu da te kapacitete predoči svom klijentu već da ih klijent sam razazna kroj svoju ličnu terapiju.

Fokus ovog terapijskog shvatanja je suprotan od psihoanalize po tome što se ne fokusira na prošlost i na njen uticaj na čoveka, već se usredsređuje na rad u “ovde i sada”. 

Još neke od karakteristika zajedničkih za ove modalitete je: 

• Empatičnost – veliki fokus se stavlja na empatiju terapeuta u humanističkim modalitetima. Sposobnost uživljavanja u osećanja koja je klijent proživljavao tokom nekog događaja je od velikog značaja za razumevanje njegovog tadašnjeg, a i sadašnjeg, stanja. 
• Bodrenje autentičnosti – bodrenje i prihvatanje klijenta u svom putu ka spoznaji iskrenog sebe. 
• Aktivno slušanje – svrha aktivnog slušanja, kao i kod empatičnosti, jeste da bi se shvatilo trenutno stanje klijenta. To se radi putem postavljanja otvorenih pitanja, reflektovanje (dalje razmišljanje i udubljivanje) sadržaja odgovora i osećanja klijenta. 

Ove karakteristike su prisutne u svim terapijama, ali veliki značaj se postavlja na njihovo prisustvo baš u humanističkim modalitetima. 

Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija 

Terapeuti umeju da budu sujetni i generalno umeju na osnovu modaliteta da se međusobno osuđuju. KBT (Kognitivno-Bihejvioralna psihoterapija) je poznata kao ona “kruta i plitka terapija”, u krugovima psihoanalitičkih i humanističkih terapeuta, ali to ne može u realnosti da bude dalje od istine.  

KBT je terapija koja se u svojoj osnovi bazira na shvatanju stoicizma. Shvatanje koje obuhvata suštinu KBT-a je – “Nije važno šta nam se dešava, već kako mi taj događaj procenjujemo i koliko verujemo da su te procene tačne”.

Generalno shvatanje ovog terapijskog modaliteta jeste to, da sve što utiče na nas nije rezultat pojava realnih spoljašnih okolnosti, nego naše procene samog događaja, koja vrlo često može da bude iskrivljena.

Ako mi promenimo način na koji mi razmišljamo, drugačije ćemo doživeti sami događaj.

KBT se bazira na konkretnom znanju koje smo dobili iz eksperimenata ili putem logičkog zaključivanja, i zbog toga je često kritikovana od strane drugih terapijskih modaliteta.

KBT se smatra za terapijski modalitet koji “nema dovoljno dubine”. U korist ovog shvatanja je činjenica da KBT ima daleko manji, ako uopšte i ima, dodir sa ličnim odnosom između terapeuta i klijenta. Više se usredsređuje na rešenje problema koji muči klijenta koji je došao na seansu.

Slično humanističkoj psihologiji, fokus same KBT  je na sadašnjost.

Iako je KBT  “plitka terapija ”, pokazala se putem različitih istraživanja kao najefikasnija terapija za otklanjanje simptoma određenih psihičkih poremećaja, kao terapija sa najmanje vraćanja prvobitnih simptoma koji su smetali klijentu i kao terapija kojoj je potrebno najmanje seansi da se dođe do poboljšanja klijenta.

Pored naglašene “plitkosti”, neosporiva vrlina ove terapije je njena efikasnost.

U velikoj većini slučajeva, klijent koji bude otišao kod KBT terapeuta, kraće  će se zadržati kod istog, i ići će na manji broj seansi. 

Da osporimo glavnu kritiku na KBT – njenu “plitkost” – humanističke i psihoanalitičke terapije veruju u individualnost svakog pristupa, dok je u KBT prisutno verovanje da u osnovi svakog problema nalazi bazično uverenje koje se ispoljava na različitim životnim poljima. Ima ograničeni broj ovih bazičnih uverenja i zato bi se moglo reći da nije rad temeljan. Ali ako osoba poseduje jedno od ovih uverenja, svakako se mora ubaciti u dubinu tog problema. Ako većina ljudi ima isti problem ne znači da se gubi na njegovoj individualnosti doživljaja i poreklu problema koji su karakteristični za datog klijenta. 

Način na koji mi viđamo svet, direktno utiče na to šta mi osećamo. Ako promenimo misaoni tok, doći će do promena na emocionalnom plani, ili čak na fizičkom.

Postoje ta 3 nivoa kognicije, tj. 3 nivoa našeg mišljenja: 

• Bazično uverenje – osnovna misao koja izaziva određene probleme; 
• Automatske misli – misli koje čovek doživi, koje mu prođu kroz glavu; 
• Posredujuće pretpostavke, stavovi i pravila – misli koje se nalaze između bazičnog uverenja i automatske misli, kao što kaže samo ime – posreduju/spajaju ova 2 nivoa. 

KBT terapija je terapija koja je mnogo više usredsređena na praktična rešenja, a koja su se pokazala da pomažu većini populacije. Iako se njena delotvornost pokazala putem istraživanja, nekome se takav pristup neće dopasti i to je u potpunosti merodavno – zato postoje preko 500 različitih terapijskih modaliteta.

Kada bi postojala samo jedna, apsolutno ispravna terapija, nju bi svako praktikovao. 

Sada. sa svim što je izloženo ovde u tekstu, dolazi do pitanja – “kako ja da znam da sam izabrao dobrog terapeuta?”, “da li je moj terapeut pravi za mene?”… Po ovim nekim opštim opisima psihoterapijskih pravaca dobićete neki uvid u princip koji možda vama odgovara, ali kada dođete na terapiju možda ukapirate da vam „ne leži“ toliko dobro ta terapija, kao što ste zamišljali.  

To je u potpunosti normalno, i to može da se javi iz više razloga, ali suština uspeha svakog terapijskog odnosa nije u modalitetu već u odnosu koji vi gradite sa vašim terapeutom. 

Princip ovog fenomena se drugačije zove transfer i kontratransfer.

Transfer jesu osećanja koja vi gajite prema svom terapeutu, a kontratransfer je ono što vaš terapeut oseća prema vama. Iako vam deluje možda čudno da je ovo najvažniji faktor u terapijskom procesu, on je po shvatinjama velikog broja terapeuta, ako ne i svih, skoro u potpunosti zaslužan za uspeh psihoterapije (ali to samo važi ako je osoba koja je došla kod psihoterapeuta motivisana i aktivno ulaže u trud u to da dođe do boljitka). 

Kako da znate da je vaš odnos dobar? Kratak odgovor je – osetićete.

Prosto, kao i sa pravim prijateljstvom, ili sa nalaženjem pravog partnera, najvažniji jeste taj osećaj koji vi osetite prema toj osobi. Da li vam je lakše da se otvorite svom terapeutu nego drugima? Da li vam je prijatno kada pričate? Kakva je atmosfera tokom seanse?  

Naravno, svako od ovih pitanja može da zavisi od seanse do seanse.

Nekada, ako je neka tematika teška, tokom seanse može da bude prisutno puno različitih neprijatnih osećanja koja tu mogu da se jave.  

Može puno pitanja da se postavi na temu izbora terapeuta i svako od tih pitanja može da ima kontra-argument, zašto nije valjano da se postavi.

Taj osećaj povezanosti koji imate sa terapeutom, osećanje bliskosti i poverenja, je jako dobar pokazatelj da je to – to.

Naravno, ako nekad niste sigurni, možete da pričate sa svojim terapeutom o vašem odnosu i da vidite na čemu ste. Oni su tu da vas razumeju i saslušaju. Na kraju dana, nije svaki terapeut za svakog klijenta, ali svako može da nađe nekog terapeuta koji njemu/njoj odgovara. 

To je sve od mene. Sada vam želim sreću u potrazi za vašim terapeutom i nadam se da je ovaj tekst bio od koristi u vašem uspešnom izboru!